Roman Dragoljuba Stojkovića objavljen u izdanju beogradske izdavačke kuće Portalibris 2011. godine po mnogo čemu se razlikuje od klasičnog kriminalističkog romana, iako po svim odlikama to zapravo jeste. Radnja započinje centralnim ubistvom, zločinom čija istraga je osnovni narativ, dok se rešenje misterije se odlaže za sam kraj, što je jedan od osnovnih elemenata kriminalističkog romana. Sličnost sa klasičnim krimićem zlatnog doba je i to što se siže romana vrti oko centralne
zagonetke. Dva ubistva su glavni motiv oko kojih se širi i ispreda priča. Roman obiluje eksplicitnim scenama zločina, grubim rečima i situacijama ali paradoksalno i patetičnim pasažima, kompleksnim, čestim i opširnim lirskim deskripcijama
netipičnim za krimić, kao i velikim brojem sporednih epizoda koje proširuju i
usporavaju radnju, te roman gubi na akciji i uzbudljivosti. Sentimentalizam i patetika koji su najjači u uvodnom delu romana, čitaoca stavljaju u sumnju da se radi o trileru.
Ta sklonost ka patetičnim pasažima jenjava kako roman odmiče, i smenjuju ga vrlo žive scene zločina. Roman je pisan sa pažnjom i pedantnim osećajem za detalje, te se često u fusnotama mogu pročitati objašnjenja nepoznatih reči, napomene o istorijskim lokacijama i ličnostima, što ovaj roman čini delom koje je mnogo više od „običnog“
krimića. Ono jeste rekonstrukcija jednog prošlog vremena, i sa svim svojim
elementima predstavlja pravi hibrid, nesvakidašnji na srpskoj književnoj sceni. Otud i ovakav podnaslov - Forenzička istoriografija, kao aluzija na detaljno seciranje mrtvog tela, ili u ovom slučaju prošlog vremena, sa ciljem otkrivanja uzroka bolesti ili smrti.
Sličan postupak primenjen je i pri karakterizaciji likova. Najvažnije ličnosti u romanu oslikane su detaljno, kompleksno i sa dozom dubine nekarakterističnom za žanrovsku književnost. Veliki broj sporednih epizoda i digresija proširuje radnju, te roman gubi na dinamici, usporava, dok dobija na opširnosti, tako da na kraju imamo delo od skoro 500 stranica.
Radnja se dešava u Srbiji, u XIX veku, najvećim delom u Beogradu i Zemunu.
Roman počinje scenom u kojoj Jelena Ilka Marković iskopava telo svog pokojnog muža Jevrema, kako bi ga dostojno sahranila na odgovarajućem mestu. Radnja
55 romana je isprepletana oko autentičnih istorijskih događaja i ličnosti. Jevrem
Marković, Ilkin suprug i brat Svetozara Markovića, nepravedno je optužen za izdaju i pogubljen, kako se veruje po naredbi kralja Milana Obrenovića. Ilka je lično napisala molbu za pomilovanje, dok je kralj Milan izjavio da će učiniti sve što je u njegovoj moći da se čovek spasi. Molba nije uvažena i Jevrem je pogubljen, bez saglasnosti ministra i bez dozvole da se oprosti za suprugom i da se ispovedi pred sveštenikom, iako je to zahtevao. Pretpostavlja se da je razlog ležao u nastojanju vlasti da prikrije torturu koju je Jevrem Marković pred pogubljenje proživeo u zatvoru. On je pokopan u zajedničku, neobeleženu grobnicu i supruga je tek 1882, četiri godine nakon
streljanja, dobila dozvolu da ga dostojanstveno sahrani. To nije umanjilo njen bes i želju za osvetom i ona će 11. oktobra 1882. pokušati da ubije kralja Milana u
Sabornoj crkvi u Beogradu. Tako je postala prva žena u istoriji Srbije koja je pokušala da izvrši atentat na jednog predstavnika vlasti. Atentat nije uspeo, ona je uhapšena i nakon šest meseci suđenja osuđena na smrtnu kaznu, da bi odmah potom bila
pomilovana na dvadeset godina zatvora. Međutim, ubrzo je objavljeno da je u zatvoru umrla. Kao razlog u izveštaju je navedeno samoubistvo gušenjem pomoću peškira.
Pored ovih sumnjivih okolnosti u kojima je izvršeno samoubistvo, postoji i izveštaj lekara sa obdukcije, koji napominje da je Ilka Marković ubijena od strane drugog lica (Perović 11-135). Centralni motiv romana je istraga druga dva ubistva, koja nisu istorijski utemeljena. Međutim, kroz istragu ovih fiktivnih zločina otkrivamo i pripovest o sudbini Ilke Marković, okolnostima njenog ubistva u zatvoru, samovolji kralja Milana i malverzacijama ljudi na visokim položajima, ali i mnogo o stilu i karakteristikama života u Srbiji onog vremena.
Roman prati dve narativne linije. Prva je sudbina advokata Andrije koji istražuje ubistvo svog prijatelja, Jovana Bajića, dok druga prati sudbinu poznatog srpskog komediografa, Branislava Nušića koji služi kaznu u zatvoru zbog pesme. Pored Andrije, propalog radikala, koga je napustila supruga i odvela mu decu, istragu zvanično vodi Đorđe Čogurić, šef policije, grub, iskusan i sposoban. Druga značajna ličnost je Ilija Vlah, ekscentrični upravnik zatvora koji svojim pokušajima da kod svakog čoveka pronađe krivicu aludira na Andrićevog Karađoza. On čak i likom podseća na čuvenog junaka:
“ Zenice su bežale levo i desno u zakutke beonjača, nemirne i kivne. U tom se čoveku zlo vazda nadimalo i dogrevalo, počešće i nepresušno su ga začinjavale sveže pakosti, svakog časa je moglo da uzvri.“ (36)
56
U osnovi je ovaj roman krimić policijske procedure, u kom pojedinac ili grupa istražuju zločin. Mešaju se krimi i istorijski roman, ali i društveno angažovani roman, pošto se na svetlost dana ponovo iznosi događaj koji predstavlja presedan u srpskoj istoriji po tome što je jedna žena pokušala atentat na jednog vladara. Sam istražni postupak, kao i detalji koje autor iznosi o ovom događaju, određeni su oblik kritike izvršne vlasti i organa reda, jer govore o neadekvatnim postupcima policije prema nepodobnima i metodama kojima su se isti služili kako bi zadržali vlast. Ovakva uloga krimića nije novina. Kriminalistički roman kao sredstvo destabilizacije ideje o stabilnom državnom poretku u kom policija pravično služi svom narodu, javlja se i na samom usponu žanra, početkom XIX veka u romanima Chestertona. Tomić navodi primere takve destabilizacije u britanskom krimi romanu, napominjući da se odjeci ovakvog subverzivnog prikaza državne vlasti mogu nazreti tek u špijunskim
romanima iz perioda hladnog rata, ali daleko više u postmodernom krimi romanu koji teži preispitivanju društvenih okolnosti, ali i pesimističkom neverovanju u mogućnost promene negativnih tendencija u društvu( Tomić 91 – 93). Upravo u tom
postmodernističkom, subverzivnom i pesimističkom obliku treba sagledavati Stojkovićev roman, iako autor sam tvrdi da je imao romantičnu želju da oživi duh jedne epohe koja je, iako je bila daleko od idealne, posedovala šarm koji je modernom dobu nedostižan (Poslednji greh - slučaj gospođe Markovićke).
Autor romana je u intervjuu dnevnom listu Politika izjavio da bi javnost toga vremena sigurno više bila naklonjena Ilki Marković, nego kralju kog je pokušala da ubije. Kako on to objašnjava, čitav tadašnji slučaj zaudarao je na kraljevo licemerje.
Ovi elementi romana u kojima se ukazuje na sadržaje i probleme kojima nije bilo mesto u klasičnom krimiću, čine delo metadetektivkom. Prefiks meta pri tom ne znači da je ovaj tekst iznad detektivke po nekim svojim kvalitetima, nego upravo insistira na isticanju sadržaja koji su u klasičnoj detektivki bili skrajnuti ( Milutinović 2012:
578). Data je nova interpretacija istorijskih dešavanja, utoliko drugačija od
Stojiljkovićevih romana, što kao ideju ne iznosi ideološki motivisana viđenja, nego rasvetljava tj. predstavlja javnosti zaboravljene zločine ili činjenice o kojima se malo zna. Ilija Vlah bio je upravnik zatvora u kome je kaznu služio Branislav Nušić zbog svoje pesme Dva raba. Ovakva podela uloga asocira na Andrića i na njegov roman Prokleta avlija, gde pored toga što Vlah neodoljivo podseća na Karađoza, i njegov glavni zatvorenik, Branislav Nušić, asocira na Ćamila. „Zločin“ zbog kog fiktivni
57 Andrićev junak služi kaznuidentičan jeNušićevom. Obojica su pisanom ili
izgovorenom rečju uvredili vladara. Ovom aluzijom na Prokletu avliju, autor podseća na krhkost mislećeg pojedinca, nemoćnog pred veličinom Vlasti. Dragan Stojković, konstruišući fiktivne događaje oko poznatog istorijskog trenutka, daje pretpostavke mogućih dešavanja u samom zatvoru, koje nikada do kraja nisu izrečene.
Pretpostavlja se da je Ilku ubila upravo državna policije po nalogu kralja (iako je po njegovoj naredbi bila pomilovana), zadavila je i na kraju proglasila samoubicom.
Tako koncipirana slika jednog vlastodršca, koji ne preza ni od čega da ostane na vlasti, gde vladaju potkupljivi i korumpirani, a kreativni istinoljupci čame iza
rešetaka, lako postaje paradigma srpske savremene političke scene. Pored ukazivanja na posledice samovolje vlasti, roman obiluje kritikama na račun samog naroda, sklonog lošim vladarima i lošim navikama. Radikal Andrija, ogorčen slavom koju Milan Obrenović ima u srpskom narodu, ovo nekritičko divljenje shvata i predstavlja kao odliku mentaliteta, pošto obožavanje diktatora biva pre pravilo nego izuzetak na prostorima srpske države:
Masovno klicanje je vajkadašnja odlika srpskog roda; jedan uspeh je dovoljan da ti godinama prašta svaku pogrešku i glupost… (24)
O prostom narodu Andrija, misli da je povodljiv i lak za manipulaciju:
Socijalna pravda im je bila daleka, nisu shvatali šta znači; kako su vekovima
uglavljivani u kalupe i učeni da budu dobri podanici, bilo kakva nezavisnost – izuzev oslobođenja od Turaka, koji su im tu masovnu psihologiju i nametnuli, a za šta su zaslužnim držali Milana – bila im je nepojmljiva. (24-25)
Pored kritike naroda i vladara, kritika nije zaobišla ni predstavnike zakona. Turski fes i pojas koji šef policije i dalje nosi, protumačeni su kao zaostalost i inercija, osobine kojima se uz korumpiranost, najčešće opisuju i današnji srpski organa reda:
U Čoguriću beše oličena neodlučnost srpske vlasti, njena nemoć da se izmiri sa prošlošću i ostavi je za sobom; takav policajac, prek i neumoljiv i otporan na savest, valjao je i vladi i kralju. (122)
Centralna misterija je ipak plod mašte samog autora. Roman prati istragu dva ubistva koja se dešavaju u dva dana na dve obale jedne reke. Na zemunskoj obali otkriven je leš mlade devojke, i kako će autopsija kasnije pokazati, ubijene izuzetno tankim sečivom za koje se do kraja romana ne otkriva šta je. Drugi slučaj dešava se dan kasnije, na beogradskoj strani. Ubijen je mladić, čiji identitet ubrzo postaje poznat. U
58
pitanju je Luka Bajić čije izmrcvareno telo ukazuje na nasilnu smrt. Autor koristi eksplicitne slike leševa i detaljno ih prikazuje. Na taj način u roman uključuje forenziku kao sredstvo u razrešenju zločina, ali i brutalne opise pojedinih zločina i situacija:
Cura je bila usmrćena skoro milosrdno, u trenu, a muškarca pred njim neko je silno mrzeo, ili je hteo da izgleda kao da ga silno mrzi, ali kako god da se priča isprede, na njenom koncu ležao je čovek, umršen u isprepletano šipražje, okrutno iznakažen mnogim udarcima, poderane odeće, jakog truležnog zadaha, već načet zubima topčiderskih džukaca. A bijen je toliko da mu je jedno oko ispalo iz duplje, i nigde ga okolo nije bilo, mora da su ga psi polizali sa zemlje. (26)
Imala je ranu, sasvim sićušnu, ukoso i naniže od leve plećke, između drugog i trećeg rebra brojano odozgo, nanetu neuobičajenim sečivom, jedva debljim od ribarske igle a za službene izveštaje, dovoljno dugačkim da prodre do srca, na kojem se, kada je leš rasporen u mrtvačnici, lepo videlo gde je oštrica prodrla u mišić i obrnula pun krug oko svoje ose, onako zarivena u meso, a biće i još jedan, pa još jedan okret potom. (12)
Primena forenzičke antropologije u rešavanju zločina dobija svoj uzlet u
kriminalističkim romanima krajem XX veka najpre u romanima Patricie Cornwell (1956) i kasnije Kanađanke Kathy Reichs (1948) (Tomić 40). Razvoj nauke, otkriće DNK i usavršavanje medicinske opreme dovelo do popularizacije ove istražne metode, kako u književnom delu, tako i u TV i filmskoj produkciji. Forenzički postupak ipak nije toliko karakterističan za srpski krimić i ne dešava se često da je zločin rešen pomoću nekih dokaza koji su otkriveni na ovaj način. Ipak, sam proces obdukcije i pronalaženja dokaza putem iste, biva sve više popularan. Upotreba stručnih medicinskih izraza i potpuno plastično prikazivanje obdukcije ili mesta zločina, doprinosi utisku realnosti koji moderan krimić zahteva. U skladu sa svetskim tendencijama on pronalazi svoje mesto kako u srpskoj literaturi, ali i na televiziji i filmu. U popularnoj seriji Senke nad Balkanom, o kojoj će detaljnije biti reči u trećem poglavlju, jedan od ključnih junaka jeste upravo doktor, forenzičar.
Roman obiluje medicinskom žargonom i detaljima istražnog postupka, dok autor koristi autentične dokumente kako bi što realnije prikazao vreme, dešavanja i učesnike u ovom zločinu. Poput istorijskog leksikona roman sadrži i pesme, pisma i dnevničke beleške Branislava Nušića. U romanu se pojavljuje mnogo autentičnih istorijskih ličnosti, od kralja Milana Obrenovića, njegovog generala Dragutina
Franasovića koji ga je i spasio sigurne smrti, Lene Knićanin, poznate lepotice i Ilkine
59 prijateljice, i najdetaljnije prikazanog Branislava Nušića, koji dok služi kaznu u
zatvoru zbog svoje pesme Dva raba, piše i svoju novu komediju - Protekcija. Autor koristi autentičan dokument, Nušićevo pismo svom lažnom ujaku, tada čoveku na visokoj poziciji ministra pravde, Gligoriju Gašiću,7koje mu je pomoglo u skraćivanju zatvorske kazne i bržem izlasku iz zatvora, kako bi doprineo uverljivosti prikazanih postupaka. Uz ranije navedene elemente, i ova upotreba autentičnog teksta, jeste jedna od karakteristika postmodernog književnog dela.
Više od ostalih romana obuhvaćenih analizom, Stojkovićevo delo teži visokoj
književnosti. Njegov stil prepun je detalja i opisa, dok usporen tempo naracije ukazuje na jedan drugačiji način života. Likovi su nijansirani, kompleksni, njihovi odnosi i podele nisu jednostavne poput onih u tradicionalnom tipu krimi romana. Autor želi da kroz roman istakne pojedine činjenice i probleme na više umetnički način nego što to podrazumeva jedan klasičan krimić. Lirski i deskriptivni elementi ipak ometaju žanrovsku definisanost, i zapravo narušavaju dobru dinamiku. Isti je slučaj i sa mnoštvom digresija i nepotrebnih sporednih epizoda. Ipak, osnovni utisak, kao i kod Stojiljkovićevih romana, jeste težnja autora, da kroz jednu fiktivnu, uzbudljivu, lako čitljivu priču, kaže i nešto više o problemima srpskog društva, pokušavajući da korene tih problema locira u nekim pogrešnim potezima koji su se desili u prošlosti.
Istorijski roman ne samo da identifikuje u prošlosti uzroke onoga što će se desiti kasnije, nego otkriva proces putem koga ovi događaji polako počinju da proizvode svoje efekta (Eco 1984:76). Upravo u ovom Ecovom tumačenju moguće je pronaći korene interesovanja srpskih autora i čitalaca za istorijske teme, kao potragu za uzrocima, a time i rešenjem problema koje imamo u današnjici.
7 Gligorije Giga Geršić (1842 -1918) u nekoliko navrata bio je ministar pravde. Ne mnogo politički angažovan, pristalica radikalske struje, mada ga je kralj Milan Obrenović takođe cenio. Sarađivao je na Ustavu Kraljevine Srbije 1988.
60